Prikazati jedan velegrad van klasičnih turističkih i režiranih motiva bila je glavna ideja nekolicine prijatelja 395 kilometara istočno od Zagreba u zadnjim godinama nultih. Od početnih pet narasli su na isto koliko broji izvorni Wu-Tang plus priključeni Cappadonna – ukupno deset. Ako ste ovih dana u Beogradu navratite do U10, galeriju u Ulici Kosovske devojke, na izložbu cijelog kolektiva Belgrade Raw (belgraderaw.com/about-us/) naslovljenu live.belgraderaw (live.belgraderaw).
Vizkultura je bila u Beogradu, izašla na ulicu te s Nemanjom Kneževićem (nk.rs), članom kolektiva Belgrade Raw, porazgovarala o medijima, klasičnim freelance mukama, ljudima kao motivima i kako s njima ako im se ne sviđa da ih fotkaš u javnom prostoru. Nemanja je, usput rečeno, pomogao da se izvan regije podigne glas o prošlogodišnjim poplavama kada mu je foto-priča izašla na Dazed Digital.
Počeli smo u Ulici Svetozara Markovića blizu Slavije. Kod Nemanje, izuzetno inteligentnog i staloženog momka, moraš paziti da ga po putu ne izgubiš jer i više nego često jednostavno ode, uhvati kadar i vrati se nazad dok ti nastaviš pričati u prazno.
Negdje u Ulici Kralja Milana uhvatio je momka s Marlon Brando majicom kojeg je upitao može li fotkati, fotkao, a malo kasnije dečko dolazi nazad sav uplašen da će mu slika biti na porno siteovima jer mu se sestri dogodilo slično. Tu u primjenu dolazi savjet koji mladi Knežević kaže na pitanje ljudi, fotografiranja i reakcija.
*Nemanja Knežević (foto: Antonio Hadrović)
►Ljute li se ljudi kada ih fotkaš?
Nemanja Knežević: Trudim se da me ne primjete, ali ljute se – da. Bilo ti je situacija po predgrađima kada bi išli negdje daleko, na posljednju stanicu nekog autobusa, pa zujali cijeli dan. To ti je, znaš, polu-selo polu-grad. A ustvari je strava i za fotkanje je nevjerojatno. I tu ti se dešava da fotkaš neku kuću ili dvorište pa čiča izađe i ono… “Hoćeš da izvadim pušku?”
Ali nije nam se nikada desilo da nas netko “bije”, ali uvijek ti bude prvo pitanje: Za koga radiš?
Pa onda tko te šalje i gdje će to biti objavljeno?
A zapravo je sve do pristupa, jer ako si normalan i lupiš nešto tipa studiram fotografiju i onda su svi u fazonu – umjetnici. Onda je sve oke (smijeh).
Ali puno je i u izgledu. Imam neke prijatelje koji fotkaju i izgledaju malo zajebanije, a tako se i oblače, pa si odmah sumnjiv.
►Što ti je napeto u uličnoj fotografiji?
Nemanja Knežević:Hm… kod mene to što ti je ulica najpristupačnija, dostupna svaki dan. Posebno ako si samouk (a Nemanja jest, op. a.), nisi odrastao u takvoj porodici ili okruženju gde su ti dostupni studio i modeli i slične stvari, tvoj teren je zapravo ulica. Izađeš van i već imaš milion kadrova. To je jedna strana medalje, a druga je da me modna, studijska i takva režirana fotografija na početku nisu privlačile. Naravno, kasnije kada ti dosadi sve pa ti dosadi i ulica, poželio sam da se bavim portretima, modom i tim stvarima
► A koncertna fotografija?
Nemanja Knežević: Je, i to isto, ali nevezano uz nekog izvođača nego na festivalima. Vodio sam i cijeli foto tim za Exit 2011. Pa onda fotkanje za Share konferenciju, Resonate festival, Mad in Belgrade…
►Kakvo je iskustvo biti freelancer u Srbiji?
Nemanja Knežević:Počeo sam tako da mi se smučilo da radim u novinama. Bila je 2008. i radio sam u jednim dnevnim novinama koje su se zvale Gazeta – tabloid novine. Bilo je to jako dragocjeno iskustvo, jer naučiš dosta stvari. Onda su bile jedne tjedne novine estradnog karaktera, koje su bile dobra prilika da se zaradi i da se kao ostane u toj industriji.
Ali nakon nekog vremena vidiš da tako ne možeš napredovati – ne u smislu para nego u smislu kvaliteta. Dakle, ako hoćeš nešto da sam izguraš, moraš da budeš freelancer.
Prve dvije, tri godine je išlo dosta tromo i sporo, par klijenata… ali u tom su se vremenu dogodili muzički festivali i konferencije koje smo radili kao ekipa i bazirao sam se na te neke kratkoročne događaje. Mislim da je pomoglo kvaliteti, jer nisam bio opterećen novinarskim pristupom. I onda su ljudi počeli da prepoznaju moj stil, a i puno sam stvari fotkao za sebe.
Na kraju se ispostavilo da me nisu ti komercijalni poslovi doveli do nove klijentele nego neka prepoznatljivost, jer nikada na net nisam kačio stvari koje sam radio komercijalno. Takvih fotki na mom sajtu nema. To jest, možda i ima, ali to je neki off trenutak.
Dugo sam bio u dilemi da li je taj pristup dobar jer gomila fotografa ima te portfolio siteove… Znaš ono: ime i prezime, kontakt i portfolio najbolje od najboljeg. A meni su ti siteovi djelovali dosta generički – barem ovdje na lokalnom nivou i tu se nije mogla prepoznati neka autentičnost, čak i kad su bili strava radovi i ozbiljni poslovi. Nije mi mirisalo ništa na njih, ono…
Rekao sam si “ajde, probaj da stavljaš samo najbolje svoje stvari”. Doduše, preispitivao sam si tu odluku jedno godinu dana, ali ispada bolje da te zovu oni ljudi kojima se sviđa ono što radiš za sebe, jer kad budeš radio posao nećeš biti u problemu da radiš nešto što nisi ti.
Naravno da izađem u susret ako klijent ima ideju da realizira ono što želi.
►Kakav ti je efekt dolazak stranih medija poput Vicea na balkanski teritorij?
Nemanja Knežević:Ponekad je interes za dolazak ta egzotika, ponekad zato što smo novo tržište, ponekad zato jer se kao približavamo Europskoj uniji, nekad jer je neka ekipa ovdje puna entuzijazma pa radi nešto. Nije zapravo niti bitno, ali iz toga će izrasti barem tri dobra autora, tri dobra novinara…
Mislim da ljudi mogu sami da budu medij jer živimo u takvom vremenu. A mogu i da nešto naprave zajedno.
►Koja je razlika između Belgrade Raw i Kamerades, drugog poznatog foto-kolektiva u Srbiji?
Nemanja Knežević:Iz moje perspektive vrlo značajna razlika, iako su prijatelji i znamo se dugo, je da su oni uglavnom fotografi potekli i/ili rade u medijima i agencijama. Super su kvalitetni u tome što rade, i mislim da su se izdvojili od nekih tipičnih novinskih foto reportaža. Sve one fotke koje inače ne bi bile objavljene u novinama završile su kod njih i dobile zasluženo mesto. Napravili su i knjigu na kraju krajeva, Dirty Season se zove i tiče se Izbora u Srbiji. Oni su fotografirali cijeli proces – i predizborni i izborni u Srbiji i po malim mjestima.
Njihov je pistup u osnovi onaj pravi žurnalistički storytelling, dok su kod nas (Belgrade Raw, op. a.) više neke off stvari. Kod nas nisu svi profesionalni fotografi i Darko je tu jedini školovani fotograf. Saša Trifunović radi u IT idustriji, Luka radi freelance fotografiju i aktivizam, Jela je još uvek na Fakultetu likovnih umetnosti, Andrej je slikar, Dejan je dizajner i tipograf, Dušan Rajić je asistent na arhitektonskom faksu, Mane Radmanović je dizajner… ne znam da li sam nekoga zaboravio.. da! Miovan Milenović, koji je i u Kamerades, je baš fotograf i radi u magazinu Vreme kao urednik fotografije. Mislim da smo to svi (smijeh).
Bilo nas je petero prije dve godine i onda smo…
►…proširili obitelj?
Nemanja Knežević:Da, jer nismo htjeli da se učahurimo.
►Postoji li tko treći?
Nemanja Knežević:Osim Kamerades i nas? Nema… makar bi moglo biti.
►Za kraj nam preporuči nekoliko fotografa koje pratiš na mrežama?
Nemanja Knežević: Ali Bosworth (alibosworth.com). Prvi put me je kupio svojom putopisnom knjigom fotografija “Kyklades” (Gottlund Verlag, 2010), a onda sam nastavio da pratim njegov rad. Sistemičan, diskretan, analitičan, ima dosta specifičnu vizuru. Kuba Dabrowski (kubadabrowski.com) – Poljski fotograf vrlo širokog opusa. Prošao je kroz razne faze, najviše mi se sviđa kako vidi i fotografire modu, volio bih otići u sličnom smjeru. Ari Marcopoulos (arimarcopoulos.tumblr.com) – Veliki car koji je pokrio dosta supkulturnih grupa, vidio je svašta, ali mi se najviše sviša njegova nepretencioznost i konstanta produktivnost. Sergej Vutuc (sergejvutuc.com) – Što reći o ovom čovjeku koji stiže na sto strana, stalno izbacuje nove fanzine i umjetničke radove koji su odavno otišli od puke fotografije. Skejt i fotoaparat, i još mnogo toga, ali ovo je dosta za početak ukoliko niste znali ništa o Sergeju.
Bruna Kazinoti (brunakazinoti.com) – Jako zanimljivo viđenje mode, uvek mi je ugodni vidjeti njene fotografije. Čvrsto izgrađen stil, koji se nameće isključivo kvalitetom, sto je zapravo najispravnije nametanje.
autor uličnih fotografija: Nemanja Knežević
autor portretnih fotografija Nemanje: Antonio Hadrović
*Tekst je dio Vizkulturinog projekta “Vizualne umjetnosti u medijima” i financiran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije
